Zloupotreba prava na bolovanje
Zloupotreba prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad ili zloupotreba prava korišćenja bolovanja predstavlja povredu radne discipline i razlog za izricanje mere prestanka radnog odnosa.
Zaposleni se upućuje na bolovanje kada iz određenih zdravstvenih razloga nije sposoban za rad. Cilj upućivanja jeste lečenje odnosno osposobljavanje za rad uz obavezno pridržavanje uputstava lekara i prepisane terapije. Ukoliko se bolovanje odobrava ili koristi bez postojanja opravdanih medicinskih razloga ili kada se koristi suprotno razlozima i ciljevima zbog kojih je odobreno, govori se o zloupotrebi ovog prava.
Koji instrumenti stoje na raspolaganju poslodavcu koji posumnja u zloupotrebu bolovanja? Da li ovo pravo može da zloupotrebi isključvo zaposleni ili odgovornost može da snosi i ordinirajući lekar, koji je zloupotrebio svoj položaj i zaposlenom neosnovano otvorio bolovanje? U nastavku teksta potrudiću se da kroz pravni okvir i adekvatne primere sudske prakse odgovorim na postavljena pitanja.
Rok za dostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad
Zakon o radu u članu 103. propisuje obavezu zaposlenog da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad. Ukoliko se radi o težoj bolesti zaposlenog, potvrdu umesto njega može dostaviti i član uže porodice ili druga lica sa kojima zaposleni živi u porodičnom domaćinstvu.
Ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu. Ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad poslodavac mu može otkazati ugovor o radu.
Ukoliko poslodavac posumnja u opravdanost razloga za odsustvovanje sa rada, ima mogućnost da nadležnom zdravstvenom organu podnese zahtev radi utvrđivanja zdravstvene sposobnosti zaposlenog.
Poslodavac može, o svom trošku, da zaposlenog uputi na odgovarajuću analizu u ovlašćenu zdravstvenu ustanovu koju sam odredi, kako bi utvrdio postojanje zloupotrebe. Odbijanje zaposlenog da se odazove na poziv poslodavca da izvrši analizu smatra se nepoštovanjem radne discipline.
Ukoliko se utvrdi da je zaposleni zloupotrebio pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline, shodno članu 179. stav 3. tač. 3) Zakona o radu.
Sama privremena sprečenost za rad usled bolesti, nesreće na radu ili profesionalnog oboljenja ne smatra se opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, dok njena zloupotreba jeste opravdan otkazni razlog.
Slučajevi u kojima zaposleni na bolovanju nema prava na naknadu zarade
Zakonom o zdravstvenom osiguranju, članom 84, propisani su slučajevi u kojima osiguranik koji je privremeno sprečen za rad neće imati pravo na naknadu zarade bez obzira na isplatioca:
- ako je namerno prouzrokovao privremenu sprečenost za rad;
- ako je privremena sprečenost za rad prouzrokovana upotrebom alkohola ili upotrebom psihoaktivnih supstanci;
- ako je namerno sprečavao ozdravljenje, odnosno osposobljavanje za rad;
- ako se bez opravdanog razloga ne podvrgne lečenju, osim ako za lečenje nije potreban pristanak predviđen zakonom;
- ako se bez opravdanog razloga ne javi: izabranom lekaru u roku od tri dana od dana nastanka privremene sprečenosti za rad; prvostepenoj lekarskoj komisiji po uputu izabranog lekara i stručno-medicinskom organu u roku od tri dana od dana dobijanja poziva za izlazak pred stručno-medicinski organ;
- ako se za vreme privremene sprečenosti za rad bavi privrednom ili drugom aktivnošću kojom ostvaruje prihode;
- ako bez dozvole stručno-medicinskog organa Republičkog fonda otputuje iz mesta prebivališta, odnosno boravišta ili ako izabrani lekar, odnosno organ nadležan za kontrolu ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja utvrdi da ne postupa po uputstvu za lečenje;
- ako prima naknadu zarade po drugim propisima;
- ako zloupotrebi pravo na korišćenje odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad na neki drugi način;
- ako je na izdržavanju kazne zatvora;
- ako se prema njemu sprovodi mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana u zdravstvenoj ustanovi;
- ako pismeno ne obavesti Republički fond o podnetom zahtevu za pokretanje postupka radi utvrđivanja gubitka radne sposobnosti u roku od tri radna dana od dana podnošenja zahteva.
Osiguraniku naknada zarade ne pripada od dana kada su utvrđene sve gorenavedene okolnosti, za sve vreme dok traju te okolnosti ili njihove posledice. Ako se navedene činjenice utvrde posle započinjanja sa korišćenjem prava na naknadu zarade, odnosno posle ostvarivanja prava na naknadu zarade, isplata naknade se obustavlja, odnosno isplatilac naknade ima pravo na povraćaj isplaćenih sredstava.
Jedan od slučajeva predmet je odluke zauzete u presudi Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2.52/10 od 18.03.2010. godine, a tiče se privređivanja za vreme privremene sprečenosti za rad:
“…Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca, utvrdili da mu radni odnos osporenom odlukom od … godine nije prestao nezakonito, i da su za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad bili ispunjeni svi uslovi propisani članom 179. stav 1. tačka 6) u vezi člana 180. st. 1. i 2. Zakona o radu, obzirom da je tužilac, koji je u periodu od … do … bio zbog sopstvene bolesti sprečen da radi, zatečen da prodaje raznu robu na pijaci dana … godine, protivno preporuci lekara da se ne bavi nikakvim privređivanjem i da ne šeta.
Kako se zabrana zloupotrebe prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad odnosi na svaku radnju kojom se ovo pravo koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno, tužilac je, i po oceni revizijskog suda prodajom robe na pijaci za vreme utvrđene privremene sprečenosti za rad zbog sopstvene bolesti, zloupotrebio ovo pravo na odsustvo, pa navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani.”.
Vidimo da zloupotreba prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad postoji kada se ovo pravo koriti suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno s obzirom da se zaposleni za vreme bolovanja bavio privređivanjem i izlazio iz kuće iako je preporuka lekara bila da to ne čini.
Da li se napuštanje mesta prebivališta za vreme bolovanja smatra zloupotrebom?
Jedno od spornih pitanja u praksi jeste, da li se izlazak iz kuće odnosno putovanje u zemlji ili inostranstvu za vreme privremene sprečenosti za rad smatra zloupotrebom ovog prava? Ovde postoje dve situacije. Jedna, kada zaposleni napušta mesto prebivališta po preporuci lekara i druga, kada to čini suprotno propisanoj terapiji ili svrsi zbog koje je odsustvo sa posla odobreno.
Vrhovni kasacioni sud je u presudi, br. Rev2 842/2017 od 30.11.2017. godine, zauzeo je sledeći stav povodom ovog pitanja:
„…U sprovedenom postupku je utvrđeno da je tužilja samoinicijativno napustila svoje prebivalište za vreme trajanja privremene sprečenosti za rad kako bi otišla u … u strahu za život svoje ćerke i unučeta, ali da na taj način nije sprečavala svoje ozdravljenje, niti je takvo postupanje tužilje uticalo na produženje njene sprečenosti za rad.
Vrhovni kasacioni sud smatra da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pobijanoj presudi.
Zloupotreba privremene sprečenosti za rad nastaje korišćenjem bolovanja u vreme kada zaposleni nije bolestan i kada je sposoban za rad, ali i kada se tokom sprečenosti za rad ponaša suprotno propisanoj terapiji ili svrsi zbog koje je odsustvo sa posla odobreno. U konkretnom slučaju nije utvrđeno da se tužilja ponašala suprotno propisanoj terapiji, a time što je otputovala kod životno ugrožene ćerke tužilja nije sprečila svoje ozdravljenje i pogoršala svoje zdravstveno stanje. Priroda njene bolesti nije zahtevala ograničeno kretanje, mirovanje ili ležanje. Stoga, napuštanje mesta prebivališta bez dozvole stručno – medicinskog organa matične filijale Fonda zdravstvenog osiguranja može biti razlog da isplatilac naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad zahteva povraćaj isplaćenih sredstava od tužilje, u skladu sa odredbama člana 85. stav 1. tačka 7) i st. 2. i 4. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 109/05, 57/11, 110/12 i 119/12). Odredbama člana 85. Zakona o zdravstvenom osiguranju propisani su slučajevi u kojima osiguraniku privremeno sprečenom za rad, u skladu sa tim zakonom, ne pripada pravo na naknadu zarade i ti slučajevi, sami po sebi, ne mogu biti osnov za otkaz ugovora o radu zbog zloupotrebe prava na bolovanje, kako pogrešno smatra revident, već mogu biti od značaja kada se u kontekstu svih okolnosti slučaja ocenjuje da li postoji otkazni razlog iz člana 179. tačka 6) Zakona o radu.“.
Isti sud u presudi, br. Rev2 349/2012 od 15.05.2013. godine, ističe:
„…Utvrđeno je da je tužilja 07.12.2007. godine podnela molbu direktoru tuženog za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 24.12.2007. godine u trajanju od 9 radnih dana. U molbi je navela da već ima ugovorene i uplaćene aranžmane za K. od 23.12.2007. godine i I. od 08.01.2008. do 12.01.2008. godine. Direktor tužene nije odobrio tužilji korišćenje godišnjeg odmora. Nakon toga, lekar opšte prakse je otvorio tužilji bolovanje 11.12.2007. godine, po uputu neuropsihijatra, kome se tužilja obratila usled stresa na poslu. Nakon konsultacije sa lekarima, tužilja je tokom bolovanja otišla na zimovanje na K., gde je boravila od 23.12.2007. do 30.12.2007. godine.
Po nalaženju nižestepenih sudova, ovakvim ponašanjem tužilja je zloupotrebila pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad, što predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu, na osnovu člana 179 tačka 6 Zakona o radu. Stoga je njen tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.
Tužilja je bila privremeno sprečena za rad zbog bolesti. U periodu od 11.12.2007. do 31.12.2007. godine tužilja je bila na bolovanju, koje joj je otvorio lekar opšte prakse na predlog lekara specijaliste neuropsihijatrije, a koji je njeno zdravstveno stanje označio kao „reactio stressogenes“. Tužilji nije određeno lečenje u zdravstvenoj ustanovi ili mirovanje kod kuće. Naprotiv, preporučeno joj je od strane lekara specijaliste da ode na planirani odmor u cilju poboljšanja zdravstvenog stanja, jer je u takvim situacijama obično poželjno da se pacijenti izmeste iz stresne situacije u kojoj se nađu. Sa njenim putovanjem bila je upoznata i saglasna lekar opšte prakse. Zato zimovanje na K., iako unapred uplaćeno, ne može predstavljati zloupotrebu prava na odsustvo, zbog privremene sprečenosti za rad.“.
Iz navedenih primera zaključujemo da bi zloupotreba postojala da se zaposleni tokom sprečenosti za rad ponašao suprotno propisanoj terapiji i preporuci lekara, usled čega bi sprečavao svoje ozdravljenje i pogoršao svoje zdravstveno stanje.
Takav slučaj imamo u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1356/06 od 23.11.2006. godine:
„…zloupotrebom bolovanja se ne smatra samo situacija u kojoj zaposleni koristi bolovanje, a da pri tome nije bolestan. Zloupotreba bolovanja je i svako ponašanje koje je suprotno zdravstvenim propisima, a u provedenom postupku je utvrđeno da se tužilac ponašao suprotno propisanoj terapiji-mirovanju te je zatečen na istovetnoj mašini sa kojom inače radi i kod tuženog. Dokazivanje tužioca da mu sedenje na njegovoj mašini nije uzrokovalo pogoršanje zdravstvene situacije ne govori u njegov prilog već nasuprot da je pod takvim uslovima tužilac mogao da radi kod tuženog na svojim redovnim poslovima koji mu takođe ne bi pogoršali zdravstveno stanje.“.
Zloupotreba bolovanja od strane lekara
Zloupotreba privremene sprečenosti za rad nastaje i u situaciji kada zaposleni koristi bolovanje u vreme kada nije bolestan odnosno kada simulira bolest a sposoban je za rad. Ovu zloupotrebu može da skrivi zaposleni ali i ordinirajući lekar koji je zaposlenom neosnovano otvorio bolovanje.
Do zloupotrebe dolazi i kada lekar izda doznake suprotno proceduri za izdavanje doznaka. Takav primer sadržan je u presudi Okružnog suda u Valjevu, Gž1 505/2007 od 31.07.2007. godine:
„…prvostepeni sud pravilno nalazi da je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu koji mu se stavlja na teret jer nije imao uredne doznake koje opravdavaju njegov izostanak sa posla, a takođe i da je zloupotrebio pravo na bolovanje, jer je znao kakva je procedura za dobijanje doznaka i koliko može da traje bolovanje bez odluke lekarske komisije na koju je on bio upućen u maju 1999.godine, kao da je i bio svestan da su mu lekari koji su mu retroaktivno izdali doznake za period od 1.04.1999.godine do 30.04.2000.godine to učinili suprotno proceduri za izdavanje doznaka.”.
U rešenju Okružnog suda u Valjevu Gž.1.br.117/05 od 25.07.2005. godine zauzet je stav o verodostojnosti izveštaja lekara o privremenoj sprečenosti za rad:
„…Da bi se utvrdilo da li je tužilac učinio povrede radne obaveze koje mu se stavljaju na teret, bilo je nužno da prvostepeni sud utvrdi da li su izveštaji o privremenoj sprečenosti za rad tužioca verodostojni i da li kao takvi mogu da opravdaju njegov izostanak sa posla. Povrede radne obaveze od strane tužioca postojala bi samo u situaciji da je tužilac znao da poseduje “doznake za bolovanje” koje nisu valjane i koje ne mogu da opravdaju njegov izostanak sa posla, čime bi on imao svest o tome da zloupotrebljava pravo na bolovanje a samim tim bi postojalo neopravdano izostajanje sa posla. Ali, ukoliko tužilac nije mogao da zna niti je bio svestan toga da izveštaji lekara o privremenom sprečenost za rad ne predstavljaju opravdanje njegove odsutnosti sa posla zbog bolesti, onda ne bi postojala na strani tužioca povreda radnih obaveza koja mu se stavlja na teret.
Okolnost da li je upućivanje tužioca na bolovanje od strane ordinirajućih lekara bilo opravdano ili ne, bilo bi bez uticaja u ovom sporu, jer okolnost da li postoji privremena sprečenost za rad je stvar ocene stručnog lica, lekara koji je izdao doznake. Jedino, ukoliko bi se utvrdilo da su lekari zloupotrebili svoj položaj neosnovano otvarajući tužiocu bolovanje i da je tužilac bio upoznat sa tim, to bi predstavljalo osnov za njegovu disciplinsku odgovornost.“.
O validnosti isprave o bolovanju i proceni njene autentičnosti zauzet je stav i u Rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1882/98 od 22.4.1998. godine:
„…isprava o bolovanju ne mora biti apsloutni dokaz o opravdanosti odsustvovanja s posla ni kada je izdata od nadležnog lekara. Ako poslodavac posumnja u verodostojnost ili tačnost te isprave, on može proceniti njenu autentičnost, odnosno verodostojnost, pa kad utvrdi da bolesti odnosno privremene sprečenosti nema, može doneti odluku o prestanku radnog odnosa uprkos postojanju doznake. Prema tome, za primenu propisa o prestaku radnog odnosa zbog neopravdanog izostajanja s posla bitno je da li je stvarno a ne faktički postojao izvinjavajući razlog. Ako je takav razlog postojao, odluka o prestanku radnog odnosa nije mogla biti doneta. Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, otkloniti rečene nedostatke. Ako sumnja u tačnost doznaka, saslušaće lekara koji je izdao ispravu o bolovanju, kako bi neposredno utvrdio postojanje odnosno odsutnost opravdanog razloga za izostajanje s posla, u spornom danima, odnosno u spornom periodu. Ako je bolest postojala, razlog odsutnosti je opravdan bez obzira na validnost isprave o bolovanju...“.
Mehanizmi kontrole bolovanja od strane poslodavca
Postavlja se opravdano pitanje, ima li poslodavac mehanizme da se zaštiti od zloupotrebe prava na bolovanje i jesu li ti mehanizmi pravno i društveno prihvatljivi? Da li poslodavac može da proširuje svoja ovlašćenja radi vršenja kontrole rada zaposlenog i van zakonom utvrđenih normi i van radnog mesta i ambijenta rada?
Svaka kontrola van zakonskih okvira, preti da ugrozi dostojanstvo zaposlenog na radu i njegovu privatnost. Neki od načina kontrole jesu zahtev poslodavca za javljanjem o kretanju zaposlenog i lekarskim kontrolama; pozivanje zaposlenog na fiksni telefon; formiranje posebnih komisija i njihov dolazak na kućnu adresu zaposlenog i sl.
Vrhovni kasacioni sud je stava da je kontrola zaposlenog van mesta rada izuzetak koji se mora usko tumačiti i da poslodavac van zakonom utvrđenih normi u vršenju upravljačke i disciplinske vlasti ne može da proširuje svoja ovlašćenja radi vršenja kontrole zdravlja zaposlenog, niti da ga obavezuje da se za vreme privremene sprečenosti za rad u toku dana više puta javlja o svom kretanju.
Ako se uzme u obzir gorenavedeno, jasno je da poslodavci moraju biti pažljivi u postupanju kako bi zaštitili svoje interese i sprečili zloupotrebu bolovanja od strane zaposlenih, krećući se unutar zakonskih okvira i ujedno poštujući osnovna prava zaposlenih.
S druge strane, zaposleni su dužni da savesno postupaju i snose odgovornost za bilo koji vid zloupotrebe.
Od poslodavaca se očekuje da racionalno, efikasno i stručno ustroje organizaciju rada koja neće primoravati zaposlene da „odušak“ od previše nametnutih obaveza, eksploatacije i stresa traže u zloupotrebi prava na bolovanje.
Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje i ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom.
