Dnevni i nedeljni odmor

Pauza…juhuuuu….

Iako se zaposleni najviše raduju godišnjem odmoru koji mogu koristiti u kalendarskoj godini nakon mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca, ono što svaki zaposleni mora znati jeste da pored prava na godišnji odmor uživa i pravo na odmor u toku dnevnog rada, dnevni i nedeljni odmor.

Odmor u toku dnevnog rada

U članu 33. stav 1. tačka 13) Zakona o radu propisano je da ugovor o radu između ostalog sadrži i trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena. Iako prema članu 55. stav 2. ovog zakona raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac, radna nedelja po pravilu traje pet radnih dana odnosno radni dan traje osam časova dnevno te u zavisnosti od dužine radnog vremena koje je utvrđeno ugovorom o radu, zaposleni ima pravo na odmor u toku dnevnog rada i to:

• 30 minuta ukoliko zaposleni radi najmanje 6 časova dnevno
• 15 minuta ukoliko zaposleni radi duže od 4 časa dnevno, a kraće od 6 časova
• 45 minuta ukoliko zaposleni radi duže od 10 časova dnevno

Važno je napomenuti da vreme koje zaposleni koristi za odmor u toku dnevnog rada se uračunava u njegovo radno vreme i ne može se koristiti na početku i na kraju radnog vremena u skladu sa članom 64. stav 3-4. Zakona o radu. Prema članu 65. ovog zakona poslodavac donosi odluku o rasporedu korišćenja odmora u toku dnevnog rada. Međutim raspored korišćenja odmora u toku dnevnog rada može biti i sastavni deo odluke o rasporedu radnog vremena kojom se bliže uređuje početak i završetak radnog vremena, preraspodela radnog vremena, skraćeno radno vreme, prekovremeni rad, rad na službenom putu i slično, gde će se u zavisnosti od utvrđene dužine trajanja radnog vremena bliže biti utvrđena i dužina odmora u toku dnevnog rada. Odmor u toku dnevnog rada se organizuje na način kojim se obezbeđuje da se rad ne prekida, ako priroda posla ne dozvoljava prekid rada, kao i ako se radi sa strankama.

U Rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu, posl. broj GŽ1-2006/14 od 30.01.2015. godine se navodi „…Poslodavac je dužan da zaposlenima omogući odmor u toku rada. Ovaj odmor se uračunava u radno vreme, kako je to utvrđeno odredbama čl. 64. Zakona o radu. Poslodavac je ovlašćen da organizuje rad, ali zaposleni ne mogu da trpe posledice, zbog prirode posla poslodavca. Poslodavac je dužan da poslove koje zaposleni obavljaju, organizuje tako da zaposleni iskoriste odmor u toku dnevnog rada i na taj način ostvare Ustavom i Zakonom zagarantovano vreme na odmor, u toku rada, bez štete na normalan tok procesa rada. Kako su zaposleni radili u vreme odmora, dakle poslodavac nije organizovao rad na taj način da zaposleni – tužioci mogu koristiti odmor u toku dnevnog rada, tužioci imaju pravo na naknadu štete, kako to tužioci i potražuju tužbenim zahtevom, s obzirom na to da su oni za vreme odmora u toku dnevnog rada obavljali poslove…“  Iz navedenog proizilazi da je poslodavac u obavezi da zaposlenima omogući korišćenje odmora u toku dnevnog rada, te u slučaju povrede ovog prava, zaposleni imaju pravo na naknadu štete.

Dnevni odmor

Prema članu 66. Zakona o radu zaposleni ima pravo na odmor u trajanju od najmanje 12 časova neprekidno u okviru 24 časa, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, dok zaposleni koji radi u preraspodeli  ima pravo na odmor u okviru 24 časa u neprekidnom trajanju od najmanje 11 časova. Poslodavac mora omogućiti zaposlenom odmor u trajanju od najmanje 12, odnosno 11 časova u preraspodeli kako bi imao dovoljno vremena za odmor i pripremu za novi radni dan.

Nedeljni odmor

Pored prava na odmor u toku dnevnog rada odnosno „pauze“, zatim dnevnog odmora, zaposleni ima pravo i na nedeljni odmor. Nedeljni odmor jeste odmor koji se po pravilu koristi nedeljom u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno, međutim nedelja ne mora u svakom slučaju biti dan za korišćenje nedeljnog odmora, već poslodavac može odrediti i drugi dan kao dan za korišćenje nedeljnog odmora ako priroda posla i organizacija rada to zahtevaju. Takođe se može dogoditi da je poslodavac tako organizovao rad da na dan nedeljnog odmora morate raditi te da ne možete iskoristiti odmor, u tom slučaju poslodavac je dužan da vam u toku naredne nedelje obezbedi odmor u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno.

Ukoliko zaposleni koji zbog rada u preraspodeli ili rada u različitim smenama ne može da koristi nedeljni odmor u trajanju propisanim u članu 67. stav 1. Zakona o radu zaposleni ima pravo na nedeljni odmor u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno.

U presudi Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 282/2015 od 01.04.2015. godine se navodi „… rad u smenama znači na bilo koji način organizovan rad u smenama po kojem radnici svaki radni dan rade prema određenom obrascu, a koji mora biti kontinuiran, te ukoliko zaposlena ne menja smenu po obrascu iz dana u dan odnosno iz nedelje u nedelju, već je njen rad organizovan po principu preraspodele radnog vremena tako da određene dane radi duže od punog radnog vremena, da bi narednog dana imala slobodan dan i to po principu 12-24, 12-48, radi se o preraspodeli radnog vremena, a ne o smenskom radu…“ Iz navedenog proizilazi da se zaposlenima koji rade u preraspodeli naredni dan računa kao dan nedeljnog odmora po principu 12-24 odnosno 12-48.

Imajući u vidu sve napred navedeno poslodavac je u obavezi da prilikom organizovanja dnevnog i nedeljnog radnog vremena isto organizuje na način kojim neće postupati suprotno odredbama Zakona o radu, odnosno tako da: odmor u toku dnevnog rada bude usklađen sa dužinom radnog vremena; da dnevni odmor u periodu od 24 časa iznosi najmanje 12 časova odnosno 11 časova ukoliko je reč o zaposlenom koji radi u preraspodeli kao i da obezbedi nedeljni odmor u trajanju od najmanje 36 časova neprekidno odnosno 24 časa neprekidno ako je reč o zaposlenom koji radi u smenama ili u preraspodeli.

U članu 276. stav 1. tačka 2) Zakona o radu propisana je prekršajna odgovornost poslodavca ukoliko zaposlenom ne obezbedi odmor u toku dnevnog rada, dnevni i nedeljni odmor u skladu sa odredbama ovog Zakona, te poslodavac sa svojstvom pravnog lica odnosno poslodavac preduzetnik mogu biti kažnjeni novčanom kaznom u iznosu od 150.000 do 300.000 dinara odnosno u iznosu od 50.000 do 150.000 dinara.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje, ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom.