Dokazivanje radnog iskustva

Prilikom zasnivanja radnog odnosa poslodavac može od zaposlenog da zahteva dostavljanje isprava i drugih dokaza kojima potvrđuje ispunjenost uslova za rad na konkretnom radnom mestu. Jedan od uslova koji poslodavci najčešće zahtevaju, jeste radno iskustvo.

Radno iskustvo obuhvata sve poslove na kojima je zaposleni ikada radio, bilo u formi radnog odnosa ili van njega. To ne moraju biti isključivo poslovi u okviru struke, već i izvan toga, mada se najčešće kao uslov prilikom zasnivanja radnog odnosa zahteva upravo radno iskustvo stečeno radom na određenim poslovima nakon sticanja odgovarajućeg stepena stručne spreme.

Radno iskustvo u struci kao uslov za rad podrazumeva radno iskustvo u okviru školske spreme određene struke, koja je utvrđena Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta za svako konkretno radno mesto.

Kako se dokazuje radno iskustvo?

Radno iskustvo se može dokazati potvrdom, koju zaposlenom izdaje poslodavac kod koga je bio u radnom odnosu. Potvrda može da sadrži podatke o radnom mestu, vrsti odnosno opisu poslova na kojima je zaposleni radio, kao i rezultatima rada.

Zakonom o radu, članom 189a, propisano je pravo zaposlenog da od poslodavca zahteva potvrdu o poslovima na kojima je radio:

”Zaposleni kome je radni odnos prestao ima pravo da od poslodavca zahteva potvrdu koja sadrži datum zasnivanja i prestanka radnog odnosa i vrstu, odnosno opis poslova na kojima je radio.

Na zahtev zaposlenog poslodavac može dati i ocenu njegovog ponašanja i rezultata rada u potvrdi iz stava 1. ovog člana ili u posebnoj potvrdi.”

Izdavanje ove potvrde nije obaveza poslodavca, već se ista izdaje na zahtev zaposlenog.

Radno iskustvo se može dokazivati i ugovorom, nezavisno od osnova, kao i drugim dokazima, na osnovu kojih se jasno utvrđuje stečeno radno iskustvo.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u mišljenju, br. 113-05-91/2016-02 od 16.05.2016. godine, zauzelo je sledeći stav po pitanju radnog iskustva:

“… Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014 – dalje: Zakon) nije definisano radno iskustvo u struci kao uslov za rad na određenim poslovima, ali ovaj uslov može da bude utvrđen posebnim zakonom ili pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova koji donosi poslodavac.

Po našem mišljenju, radno iskustvo je vreme provedeno na radu na određenim poslovima nakon sticanja odgovarajuće stručne spreme. Radno iskustvo se stiče radom po bilo kom osnovu (radni odnos ili ugovor van radnog odnosa i dr.), na istim ili sličnim poslovima u stepenu i vrsti stručne spreme koja je uslov za rad na određenim poslovima.

Iz napred navedenog sledi da se radno iskustvo može dokazivati potvrdom poslodavca, ugovorom po bilo kom osnovu ili nekim drugim dokazom (ugovor o volontiranju ili potvrda o volontiranju u skladu sa Zakonom o volontiranju) iz koga se nedvosmisleno može zaključiti da je lice steklo odgovarajuće radno iskustvo.”.

Kada je u pitanju sudska praksa, koja se dotiče teme radnog iskustva, istakla bih stav Vrhovnog kasacionog suda zauzet u presudi, br. Rev2 212/2015 od 02.12.2015. godine:

“…Tužena je raspisala oglas na radno mesto komunalnog inspektora tražeći VII stepen stručne spreme, fakultet zaštite na radu, poljoprivredni fakultet, građevinski fakultet i tri godine radnog iskustva, položen stručni ispit za rad u organima državne uprave, položen vozački ispit i poznavanje rada na računaru. Rešenjem načelnika Opštinske uprave od 07.04.2012. godine tužilac je primljen u radni odnos radi obavljanja poslova komunalnog inspektora u Odeljenju za inspekcije, a drugim rešenjem od 23.04.2012. godine raspoređen je na radno mesto ”komunalni inspektor” sa zvanjem stručni saradnik. Zapisnikom o inspekcijskom nadzoru od 12.02.2013. godine utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos suprotno čl. 6. i 7. Zakona o radnim odnosima u državnim organima jer nije ispunjavao uslove u pogledu radnog iskustva. Zbog toga mu je rešenjem od 26.02.2013. godine prestao radni odnos počev od 01.03.2013. godine. U postupku interne zaštite prigovor je odbijen.

Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca pravnosnažno odbijen.

Naime, po članu 64a stav 2. tačka 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima koji se u skladu sa prelaznim odredbama Zakona o državnim službenicima primenjuje na organe lokalne samouprave, zaposlenom se može otkazati radni odnos ako se u roku od jedne godine od zasnivanja utvrdi da je radni odnos zasnovan suprotno zakonu.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da u trenutku zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme tužilac je imao radno iskustvo u trajanju od jednog meseca i 13 dana, a ne tri godine, što je bio uslov predviđen konkursom. Rad na poslovima u poljoprivrednom domaćinstvu (registrovanom) ne može se upodobiti radom na odgovarajućim poslovima koji su od značaja za obavljanje poslova komunalnog inspektora.

Naime, u širem smislu ”radno iskustvo” sem poslova koji su upisani kao radni staž u radnoj knjižici može obuhvatiti volonterske, honorarne i studentske poslove, rad na projektima i slično. Ali, u konkretnom slučaju ”radno iskustvo” ima svoje uže značenje i upodobljava se poslovima iz domena struke i određuje se tumačenjem zakona u celini. Po članu 11. Zakona o radnim odnosima u državnim organima lice sa srednjom, višom i visokom školskom spremom koje nije bilo u radnom odnosu kao i lica sa istim stepenom školske spreme koje je u drugom organu, organizaciji, zajednici provelo na radu kraće vreme od vremena utvrđenog za pripravnički staž pripravnika s tim stepenom školske spreme prima se u radni odnos na određeno vreme u svojstvu pripravnika. Pripravnički staž za pripravnike sa visokom spremom traje 12 meseci, ako zakonom nije drukčije određeno.

S obzirom na sadržinu zakona, tužilac je mogao da zasnuje radni odnos samo kao pripravnik. U momentu zasnivanja radnog odnosa na mestu komunalnog inspektora nije imao tri godine radnog iskustva već jedan mesec, a osim toga, nije imao ni položen stručni ispit za rad u organima državne uprave što je drugi uslov za zakonitost zasnivanja radnog odnosa.

Zbog svega izloženog, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da se poslovi u registrovanom poljoprivrednom domaćinstvu mogu upodobiti potrebnom radnom iskustvu za poslove komunalnog inspektora jer uverenje RF PIO o stažu poljoprivrednog osiguranja je samo dokaz o uplati doprinosa Fondu i ne predstavlja dokaz da je tužilac obavljao poslove u struci, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.”.

Da li se volontiranje smatra radnim iskustvom?

Odgovor na pitanje da li se volontiranje smatra radnim iskustvom dalo je Ministarstvo rada i socijalne politike u mišljenju br. 011-00-854/2010-02 od 15.12.2010. godine:

“…volontiranje koje je kandidat obavio u Republici Srpskoj može da se smatra radnim iskustvom ako je takvim radom kandidat stekao radno iskustvo koje je kao uslov za zasnivanje radnog odnosa kod poslodavca predviđeno aktom poslodavca. Potvrda o volontiranju, koja se izdaje u skladu sa propisima Republike Srpske kojima se uređuje volontiranje, i koja sadrži potrebne elemente iz kojih se može utvrditi da je kandidat takvim radom stekao odgovarajuće radno iskustvo, može da posluži kao dokaz za ispunjenje navedenog uslova.”.

Radno iskustvo ≠ radni staž

Vrlo često se radno iskustvo poistovećuje sa radnim stažom iako je reč o različitim kategorijama.

U staž osiguranja se računa: vreme koje je osiguranik proveo u svojstvu vojnog osiguranika; za koje je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje po bilo kom osnovu za koji postoji obaveza plaćanja doprinosa u skladu sa zakonom; vreme provedeno na radu odnosno u osiguranju, u efektivnom trajanju; vreme za koje osiguranik, u skladu s propisima o radu i zapošljavanju, prima novčanu naknadu za koju je plaćen doprinos; vreme koje osiguranik, u skladu sa propisima o radu, provede na obavljanju privremenih i povremenih poslova, kao i vreme koje osiguranik provede na obavljanju privremenih i povremenih poslova preko omladinskih zadruga, za koje je plaćen doprinos; vreme za koje je lice, odnosno osiguranik koji se sam uključio u osiguranje, uplaćivao doprinos; vreme za koje je osiguranci – lica koja obavljaju poslove po osnovu ugovora o delu, odnosno poslove po osnovu autorskog ugovora i drugih ugovora, ostvaruju ugovorenu naknadu za koju je plaćen doprinos.

S druge strane, radno iskustvo ne mora da se podudara sa stažom osiguranja. Ono obuhvata i vreme dok je lice bilo van osiguranja a sticalo je određena znanja i praktične veštine, bilo u struci ili van nje. Radno iskustvo je širi pojam od radnog staža.

Uticaj radnog iskustva na obim ostvarivanja prava iz radnog odnosa

Radno iskustvo neretko utiče i na obim ostvarivanja pojedinih prava iz radnog odnosa. Jedno od njih jeste pravo na godišnji odmor.

Kao primer ću navesti Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (“Sl. glasnik RS”, br. 21/2015, 16/2018-sporazum, 8/2019-sporazum, 92/2020 i 27/2022-sporazum), kojim je propisano da se zakonski minimum godišnjeg odmora, između ostalog, uvećava i po osnovu radnog iskustva, i to:

“1) od 5 do 10 godina rada – 2 radna dana,

2) od 10 do 20 godina rada – 3 radna dana,

3) od 20 do 30 godina rada – 4 radna dana,

4) preko 30 godina rada – 5 radnih dana”.

Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Sl. glasnik RS“, br. 29/2019 i 60/2020) takođe propisuje radno iskustvo kao osnov za uvećanje dužine godišnjeg odmora, i to:

“- za svake tri godine rada u radnom odnosu – jedan radni dan;

– zaposlenom sa preko 30 godina provedenih u radnom odnosu ili sa preko 55 godina života i zaposlenoj sa preko 25 godina provedenih u radnom odnosu ili sa preko 50 godina života – za pet radnih dana.”

Zanimljivo je da, iako naizgled slične odredbe, prave suštinsku razliku i utiču na obim ostvarivanja prava.

U jednoj formulaciji se spominju “godine rada” dok se u drugoj kaže “godine rada u radnom odnosu”. Navedene formulacije stvaraju zabunu i dovode do neujednačenog postupanja u praksi jer se pod godinama rada podrazumeva svaka vrsta rada, bilo da je u radnom odnosu ili van njega. S druge strane godine rada u radnom odnosu se različito tumače, pa po nekim mišljenjima isključuju vreme za koje je lice bilo osigurano po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, dok podrazumevaju isključivo radni odnos kod poslodavca.

Smatram da su navedene dileme suvišne. Rad je rad i u smislu sticanja radnog iskustva podjednako je važan, nezavisno od modaliteta ostvarivanja.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje i ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom.