Gubitak radne sposobnosti
Prestanak radnog odnosa po sili zakona regulisan je članom 176. Zakona o radu, kojim se definišu slučajevi u kojima zaposlenom može prestati radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca. Jedan od njih jeste ako je na način propisan zakonom utvrđeno da je kod zaposlenog došlo do gubitka radne sposobnosti, kada radni odnos prestaje danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti.
Do prestanka radnog odnosa može doći usled razloga koji su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa izraženom voljom ugovornih strana ali i usled nastupanja određenih objektivnih okolnosti koje ne zavise od volje ugovornih strana. Te okolnosti onemogućavaju opstanak radnog odnosa tj. njegovo dalje trajanje. Jedna od takvih okolnosti jeste gubitak radne sposobnosti, usled čijeg nastupanja radni odnos prestaje po sili zakona.
Procena radne sposobnosti
Interesantno je da radna sposobnost, kao pojam od čijeg postojanja zavisi zasnivanje i opstanak radnog odnosa, nema svoju zakonsku definiciju.
Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom propisano je šta obuhvata procena radne sposobnosti: „Procena radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja obuhvata medicinske, socijalne i druge kriterijume kojima se utvrđuju mogućnosti i sposobnosti osobe sa invaliditetom neophodne za uključivanje na tržište rada i obavljanje konkretnih poslova samostalno ili uz službu podrške, upotrebu tehničkih pomagala, odnosno mogućnosti zapošljavanja pod opštim ili pod posebnim uslovima.“.
Radna sposobnost bi se mogla definisati kao sposobnost pojedinca da se prilagodi zahtevima i uslovima konkretnog radnog mesta i da poslove obavlja bez rizika po sopstveno, odnosno zdravlje i bezbednost drugih ljudi.
U toku trajanja radnog odnosakod zaposlenog može doći do bolesti i oštećenja koje utiču na njegovu radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje može da obavlja, a što zahteva procenu radne sposobnosti. Procenu radne sposobnosti vrši komisija organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (u daljem tekstu: RF PIO).
U postupku ocene radne sposobnosti primenjuje se ocena telesnih funkcija i stepen oštećenja tih funkcija kao i ocena socijalnih, psiholoških i drugih faktora koji utiču na radnu sposobnost i mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja. Kada sagleda sveukupno stanje pojedinca i stanje na tržištu rada, organ veštačenja vrši ocenu bolesti i oštećenja od uticaja na radnu sposobnost i mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja na osnovu sledeće skale:
1) 0. stepen – ako ne postoje teškoće i prepreke u radu, odnosno ukoliko su zanemarljive i ne utiču na radnu sposobnost;
2) 1. stepen – ako su teškoće i prepreke male i utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje koje lice može da obavlja a omogućavaju zapošljavanje pod opštim uslovima;
3) 2. stepen – ako su teškoće i prepreke umerene, odnosno znatne u odnosu na zanimanje ili poslove koje lice može da obavlja a omogućavaju zapošljavanje pod posebnim uslovima;
4) 3. stepen – ako su teškoće i prepreke potpune ili višestruke, odnosno lice se ne može zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, odnosno čiji je radni učinak manji od jedne trećine radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu, bez obzira na zanimanje ili poslove.
Kome se podnosi zahtev za procenu radne sposobnosti?
Zahtev za procenu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja podnosi se:
- nadležnoj organizacionoj jedinici Nacionalne službe za zapošljavanje (u daljem tekstu: Nacionalna služba) prema prebivalištu lica koje podnosi zahtev i
- izuzetno, nadležnoj filijali RF PIO – uz zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.
Ono što je bitno naglasiti jeste da se radi o dva potpuno različita postupka koji se, u zavisnosti kome je zahtev podnet, sprovode po proceduri propisanoj različitim zakonima: Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (kad je zahtev podnet Nacionalnoj službi) i Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju (kad je zahtev podnet RF PIO).
Jednom je svrha procena radne sposobnosti u cilju zapošljivosti odnosno održanja zaposlenja. Drugom je svrha procena zdravstvene sposobnosti u cilju ostvarivanja prava na invalidsku penziju.
U prvom slučaju, podnosilac stiče status osobe sa invaliditetom određenog stepena, koja može da ostvari određena prava u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. U drugom, podnosilac za slučaj invalidnosti stiče pravo na invalidsku penziju, shodno Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Jedino zajedničko ovim postupcima jeste organ koji vrši procenu na osnovu podnete odgovarajuće medicinske i druge neophodne dokumentacije. Organ veštačenja RF PIO daje nalaz, mišljenje i ocenu u pogledu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja.
Ko donosi rešenje o procenjenoj radnoj sposobnosti?
Rešenje o procenjenoj radnoj sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja na osnovu nalaza organa veštačenja, donosi Nacionalna služba ako je zahtev podnet njoj. Nacionalna služba faktički samo tehnički odrađuje posao time što donosi rešenje pridržavajući se u potpunosti nalaza organa veštačenja.
Ako se rešenjem Nacionalne službe utvrdi da postoje određene zdravstvene teškoće i prepreke,koje nisu takvog stepena da lice ne može da održi zaposlenje, ali usled kojih zaposleni više nije u mogućnosti da obavlja ugovorene poslove jer bi to dovelo do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, poslodavac ima obavezu da ga zadrži na postojećem radnom mestu (ukoliko je to moguće) uz poštovanje ograničenja u pogledu radnog mesta koja su navedena rešenjem ili da ga aneksom ugovora o radu rasporedi na druge odgovarajuće poslove. U slučaju da zaposleni odbije premeštaj, poslodavac mu može otkazati ugovor o radu.
Ako je zahtev podnet RF PIO, rešenje donosi organ fonda određen opštim aktom fonda. Organ fonda može da utvrdi da podnosilac ispunjava uslove za invalidsku penziju ili da ne ispunjava uslove za invalidsku penziju i ne može da ostvari prava u skladu sa propisima iz penzijskog i invalidskog osiguranja, u kom slučaju će se zahtev sa pratećom dokumentacijom razmatrati kao zahtev podnet Nacionalnoj službi.
Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je da invalidnost postoji kad kod osiguranika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti, odnosno kad kod profesionalnog vojnog lica nastane potpuni gubitak sposobnosti za profesionalnu vojnu službu i kada kod policijskog službenika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti za profesionalno vršenje policijskih poslova, zbog promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada ili bolešću, koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom.
Ako se rešenjem utvrdi da je kod zaposlenog nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti njemu radni odnos prestaje po sili zakona, danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti. Pravosnažno rešenje o gubitku radne sposobnosti dostavlja se zaposlenom i poslodavcu a za momenat utvrđivanja prestanka radnog odnosa po ovom osnovu relevantna je dostava rešenja poslodavcu.
Poslodavac donosi rešenje o prestanku radnog odnosa i odjavljuje zaposlenog sa osiguranja, po osnovu člana 176. Zakona o radu. U tom slučaju zaposleni nema prava na otpremninu.
Da li se rešenjem istovremeno odlučuje o pravu na invalidsku penziju?
Ono što mnogima stvara dilemu u praksi jeste da li se rešenjem o proceni radne sposobnosti istovremeno odlučuje o pravu na invalidsku penziju. Odgovor je NE.
Ukoliko je zaposleni zahtev podneo Nacionalnoj službi i ona donese rešenje kojim se utvrđuje 3 stepen teškoća i prepreka, usled kojih lice ne može održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, njemu radni odnos prestaje po sili zakona. Ako se utvrdi da to lice ne ispunjava uslove za invalidsku penziju propisane zakonom, ono će faktički postati socijalni slučaj jer nema nikakva prava: nema prava na naknadu sa NSZ, skida se sa evidencije NSZ i ne može da se zaposli. To lice se nalazi u nekoj vrsti pravnog vakuuma jer sistem nije predvideo rešenje za tu situaciju.
Da bi se izbegla navedena situacija, postoji prećutni dogovor da se 3 stepen retko kad daje ili samo onda kada su lekari veštaci sigurni da će lice ostvariti invalidsku penziju.
Zbog toga je za zaposlene uvek povoljnije rešenje da postupak prvo pokrenu pred RF PIO ali isključivo ako su sigurni da ispunjavaju uslove za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.
Suprotne odluke istog organa veštačenja povodom istog činjeničnog stanja
U praksi nisu retkost situacije da zaposleni pokrene postupak i pred Nacionalnom službom i pred RF PIO a da isti organ veštačenja, u vezi istog činjeničnog stanja, donese potpuno suprotne odluke. Postavlja se opravdano pitanje, koja će odluka u tom slučaju biti merodavna?
Takav primer imamo u presudi Vrhovnog kasacionog suda br. Rev2 1343/2018 od 05.11.2020. godine u kojoj je sud zauzeo sledeći stav:
„…Kod utvrđenog da je tužilac zahtev za procenu radne sposobnosti i održanja zaposlenja podneo nadležnoj Nacionalnoj službi 14.03.2014. godine, da je Nacionalna služba za zapošljavanje, Filijala Novi Sad 11.06.2014. godine donela rešenje da je tužiocu na osnovu nalaza, mišljenja i ocene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja od 09.06.2014. godine utvrđen treći stepen teškoća i prepreka u radu, odnosno da su teškoće i prepreke potpuno višestruke, odnosno da je radni učinak manji od 1/3 radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu, bez obzira na zanimanje ili poslove i da tužilac ima status osobe sa invaliditetom, koja se ne može zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim, ni pod posebnim uslovima, da protiv navedenog rešenja tužilac nije izjavio žalbu i da je isto postalo pravnosnažno 03.07.2014. godine, o čemu je obavešten tuženi, da je tuženi nakon prijema navedenog rešenja tužiocu i sindikatu dostavio upozorenje o postojanju razloga za prestanak radnog odnosa tužioca i da je 16.10.2014. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu zbog gubitka radne sposobnosti, jer je ista utvrđena pravnosnažnim rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijale Novi Sad od 11.06.2014. godine i utvrdio da je tužiocu radni odnos prestao 05.09.2014. godine, odnosno danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti zaposlenog poslodavcu, koje rešenje je tužilac primio 17.10.2014. godine, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je sporno rešenje tuženog od 16.10.2014. godine zakonito i da je doneto u skladu sa članom 176. stavom 1. tačkom 1. Zakona o radu. Prema ovom članu zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, po sili zakona, čim nastupi činjenica za koju zakon vezuje prestanak prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog i poslodavca, pa kako je kod tužioca došlo do gubitka radne sposobnosti, koja je utvrđena od strane zakonom propisane nadležne Nacionalne službe, to je nastupanjem ove činjenice radni odnos tužiocu prestao po sili zakona, sa kojih razloga sporno rešenje nema konstitutivno, već deklatorno dejstvo i njime se samo konstatuje da je do prestanka radnog odnosa došlo po samom zakonu, pa su stoga neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud cenio činjenicu da je tužilac zahtev za procenu radne sposobnosti i održanja zaposlenja uz zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju podneo nadležnom Republičkom fondu 03.03.2014. godine, a zahtev za procenu radne sposobnosti i održanja zaposlenja nadležnoj Nacionalnoj službi 14.03.2014. godine i da se njihove odluke razlikuju, i s tim u vezi pravilno smatrao da je u toj situaciji merodavna odluka nadležne Nacionalne službe, s obzirom da je zakonom propisano da se zahtev za procenu radne sposobnosti i održanja zaposlenja podnosi nadležnoj organizacionoj jedinici Nacionalne službe, koja je svoju odluku dostavila tuženom i koji je u skladu sa tom odlukom i Zakonom o radu jedino imao mogućnost da tužiocu otkaže ugovor o radu, po sili zakona. S tim u vezi je bez uticaja da je tužilac prvo podneo zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju organizaciji nadležnoj za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja i da je taj postupak okončan tako što je tužilac odbijen sa zahtevom za ostvarivanje prava na invalidsku penziju, jer je, kako je to napred navedeno, merodavna odluka nadležne Nacionalne službe, pa su stoga neosnovani navodi revizije da je merodavna odluka nadležnog Republičkog fonda. Osim toga, tužilac je sam tražio procenu svoje radne sposobnosti i na rešenje kojim je utvrđen gubitak njegove radne sposobnosti i status osobe sa invaliditetom nije izjavio žalbu.“.
Izigravanje odredbi o otpremnini
Zaposleni kome radni odnos prestane po sili zakona zbog gubitka radne sposobnosti nema prava na otpremninu.
Pravo na otpremninu pripada zaposlenom pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade u skladu sa opštim aktom.
U praksi problem nastaje u postupku pred RF PIO, kada se rešenjem utvrdi potpuni gubitak radne sposobnosti ali se istovremeno ne donese i rešenje o ostvarivanju prava na invalidsku penziju. U tom slučaju može doći do izigravanja odredbi o otpremnini i vrlo sporne situacije kojoj sam nedavno bila svedok.
S jedne strane, poslodavac je dužan da, danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti, donese rešenje o prestanku radnog odnosa po sili zakona zbog gubitka radne sposobnosti i odjavi zaposlenog sa osiguranja, a koji osnov nije ujedno i osnov za isplatu otpremnine. S druge strane, RF PIO zahteva da se prvo odradi odjava sa osiguranja pa da se donese rešenje o ostvarivanju prava na invalidsku penziju. U tom slučaju zaposleni gubi pravo na otpremninu jer poslodavac nema osnova da mu je isplati, niti to može naknadno da učini jer osnov prestanka radnog odnosa nije odlazak u invalidsku penziju već gubitak radne sposobnosti.
Ako kojim slučajem izvrši isplatu znajući da nije bio dužan da plati, neće imati pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu (član 211. ZOO).
Ne znam da li je ovakvo postupanje RF PIO pravilo ili je izuzetak, učinjen kao posledica neznanja pojedinaca zaposlenih u njemu, ali sam sigurna da je vrlo loša praksa koja utiče na ostvarivanje prava zaposlenih i šteti im.
Pitanje gubitka radne sposobnosti predmet je više zakona i kao takvo zahteva jasnija, preciznija i detaljnija zakonska rešenja s obzirom da proizvodi različite posledice po prava zaposlenih.
Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje, ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom.
