“U članu 118. tačka 1) Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – US) utvrđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
U skladu sa navedenom odredbom poslodavac je dužan da opštim aktom (kolektivni ugovor ili pravilnik o radu) i ugovorom o radu utvrdi kriterijume i merila za isplatu troškova za dolazak i odlazak sa rada, kao i način na koji će zaposlenom da nadoknadi troškove prevoza. Poslodavac zaposlenima može da kupi mesečnu pretplatnu kartu, obezbedi sopstveni prevoz, isplati naknadu prevoza u novcu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ili da na drugi način obezbedi prevoz za dolazak i odlazak sa rada.
Prema tome, bez obzira na način na koji će zaposlenom nadoknaditi troškove prevoza, obaveza poslodavca je da zaposlenom obezbedi prevoz ili nadoknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Takođe, poslodavac je dužan da kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu i ugovorom o radu utvrdi kriterijume i merila za isplatu troškova za dolazak i odlazak sa rada.
U skladu sa navedenom odredbom Zakona o radu, naknada troškova pripada zaposlenom samo za dane u kojima je dolazio na posao. Za dane kada je odsustvovao sa rada (npr. bolovanje, plaćeno odsustvo, godišnji odmor) zaposleni nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada.”
(Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, broj 011-00-00284/2017-02 od 11.5.2017 godine)
